Sed­mi­ca ko­ja je na iz­ma­ku u Ma­na­sti­ru Vaz­ne­se­nja Go­spod­njeg, u nik­šić­kom se­lu Dra­go­vo­lji­ći, bi­la je u zna­ku pri­pre­ma za naj­ra­do­sni­ji hri­šćan­ski pra­znik - Vas­kr­se­nje Isu­sa Hri­sta. U ma­na­stir­skom ko­na­ku, gdje nas je do­če­ka­la igu­ma­ni­ja te sve­ti­nje Evan­ge­li­ja spre­ma­ju se vas­kr­šnja ja­ja, ko­ja će se na sam pra­znik na­kon Sve­te li­tur­gi­je di­je­li­ti vjer­nom na­ro­du kao bla­go­slov.
– Far­ba­li smo ja­ja u lu­ko­vi­ni, ko­pri­vi, u bo­ji ko­ju smo do­bi­li iz Grč­ke, ra­di­li smo de­ku­paž, is­cr­ta­va­li ih vo­skom, da ra­dost bu­de ve­ća. I mi od­ra­sli se ra­du­je­mo ša­re­nom ja­je­tu, a ka­ko se tek dje­či­ca ra­du­ju. Pra­znik Vas­kr­se­nja Hri­sto­vog je di­van pra­znik, tog da­na osje­ti­te ra­dost vas­kr­se­nja, shva­ti­te da je ži­vot vje­čan i da kod Hri­sta ne­ma umi­ra­nja, a sa­mo to iša­ra­no ja­je je ra­dost vas­kr­se­nja, ka­za­la je ma­ti Evan­ge­li­ja.
Pri­pre­me vas­kr­šnjih ja­ja su jed­no­stav­ne, i u na­šem na­ro­du uko­ri­je­nje­ne, a obi­čaj je da se far­ba­ju na Ve­li­ki pe­tak, dan uspo­me­ne na stra­šni do­ga­đaj Hri­sto­vog stra­da­nja. Ma­ti Evan­ge­li­ja ka­že da se ja­ja mo­gu far­ba­ti i na Ve­li­ku sri­je­du, Če­tvr­tak ili Ve­li­ku su­bo­tu.
– Ka­da sam bi­la u Ma­na­sti­ru Br­če­li, prak­ti­ko­va­li smo da ofar­ba­mo ko­je ja­je pri­je Ve­li­kog pet­ka i da ih sta­vi­mo na Pla­šta­ni­cu ko­ja se iz­no­si na­ro­du na po­klo­nje­nje. Na­ša ma­ti Ni­ko­ni­da je to po­ni­je­la sa so­bom iz Ma­na­sti­ra Će­li­je, is­pri­ča­la je ona.
Teh­ni­ke ko­je se ko­ri­ste su ra­zno­vr­sne, a uglav­nom se ja­ja far­ba­ju u cr­ve­nu bo­ju ko­ja sim­bo­li­zu­je ne­vi­no pro­li­ve­nu krv Hri­sto­vu, ali i ra­dost nje­go­vog vas­kr­se­nja. U vo­du u ko­joj se ku­va­ju do­da­je se osve­će­na vo­di­ca bo­go­ja­vljen­ska, so­li i sir­će­ta, a ja­ja se pret­hod­no is­cr­ta­va­ju.
– Mi to ra­di­mo pe­rom i vo­skom. Na pla­men kan­di­la oto­pi­mo ma­lo vo­ska i za­gri­je­mo pe­ro ko­je uma­če­mo u vo­sak i po­tom na ja­je­tu pra­vi­mo raz­ne ša­re, cvje­to­ve, kr­sti­će i, na­rav­no, vas­kr­šnji po­zdrav „Hri­stov vas­kr­se, Va­i­sti­nu vas­kr­se”. Ka­da se ko­ri­sti pra­vi vo­sak, ša­re osta­ju na ja­je­tu. Ove go­di­ne smo po pr­vi put ja­ja far­ba­li u ko­pri­vi i do­bi­li smo pre­li­je­pu bo­ju, ali je naj­vi­še cr­ve­nih jer ta bo­ja sim­bo­li­zu­je vas­kr­se­nje, po­ja­sni­la je ma­ti na ko­ji su na­čin pri­pre­ma­li ja­ja. I tom po­slu, kao i sva­kom dru­gom, pri­stu­pa se po­sve­će­no, s mo­li­tvom i lju­ba­vlju. Pr­vo ofar­ba­no ja­je cr­ve­ne bo­je do na­red­nog Vas­kr­sa se ču­va u ku­ći za zdra­vlje i na­pre­dak i ono se zo­ve „ču­var­ku­ća”. Ja­ja se na­kon ku­va­nja po­su­še kr­pom na ko­ju se sta­vi ma­lo ulja, da bi bi­la ljep­ša, bli­sta­vi­ja. Ove go­di­ne ma­ti je ima­la po­moć u pri­pre­mi vas­kr­šnjih ja­ja, ka­ko od dje­ce iz se­la, ta­ko i one iz gra­da. An­drea Mi­šo­vić iz Dra­go­vo­lji­ća, ko­ja je član škol­ske li­kov­ne sek­ci­je, bi­la je za­du­že­na za po­seb­no is­cr­ta­va­nje i de­ku­paž. I njih i sta­ri­je ra­du­je sva­ki do­la­zak u dra­go­vo­ljić­ku sve­ti­nju ko­ja je sve po­sje­će­ni­ja.
– Ov­dje sam već če­ti­ri go­di­ne i ova ve­li­ka sve­ti­nja mno­go zna­či lju­di­ma ko­ji tu ži­ve, ali i oni­ma u dru­gim kra­je­vi­ma Nik­ši­ća. Ne mo­ram da zo­vem na li­tur­gi­ju, sa­mi do­đu, pi­ta­ju ka­da će. Pri­je po­čet­ka sva­kog ra­da do­đu da uzmu bla­go­slov iz ove sve­ti­nje, i bu­de bla­go­slo­ve­ni­je i dru­ga­či­je. Sa Go­spo­dom se sve po­sti­že, za­do­volj­na je igu­ma­ni­ja. Ra­do­sna je, is­ti­če, i što je sve vi­še onih ko­ji po­ste, pa su joj če­sto to­kom ovog Ve­li­kog po­sta do­la­zi­li po sa­vjet.
– Po­štu­ju se obi­ča­ji, svi se za­jed­no ra­du­je­mo pra­zni­ku. Od ka­ko sam do­šla ov­dje, Bo­gu hva­la stal­no ima­mo Sve­tu li­tur­gi­ju i uvi­jek bu­de do­sta na­ro­da, sta­rih, mla­dih i dje­ce po­seb­no. Ja­ko me ra­du­je što mno­go njih po­sti, što se pri­pre­ma­ju za pra­zni­ke. Ka­žem im da su­šti­na po­sta ni­je sa­mo u od­ri­ca­nju od mr­sne hra­ne, ne­go i od lo­ših po­mi­sli. Naj­go­re je ka­da čo­vjek po­sti, a ne pri­ča sa svo­jim bra­tom. Tre­ba da se iz­mi­ri­mo jed­ni sa dru­gi­ma, sa Bo­gom, sa sa­mi­ma so­bom, is­ta­kla je igu­ma­ni­ja Evan­ge­li­ja. Dra­go­vo­ljić­ka Cr­kva Vaz­ne­se­nja Go­spod­njeg u na­ro­du je po­zna­ta kao Cr­kva Sv. Spa­sa i pre­ma pre­da­nju, sa­gra­đe­na je u 13. vi­je­ku. U okvi­ru ma­na­stir­skog ko­na­ka sa­gra­đe­na je ka­pe­la po­sve­će­na pra­zni­ku Bla­go­vi­je­sti, a epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je osve­štao ju je apri­la pro­šle go­di­ne. Obi­lje­ža­va­nje sla­ve ka­pe­le po­mje­re­no je za Vas­kr­šnji uto­rak ka­da će Sve­tu ar­hi­je­rej­sku li­tur­gi­ju sa sve­šten­stvom slu­ži­ti vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je. B.Bra­šnjo